„Mislio sam da sam sve izgubio, a onda se pojavila ona sa starim cegerom“: Susret na stanici koji mi je vratio veru u ljude
Sedeo sam na klupi, buljeći u prazno. Upravo sam dobio otkaz, u džepu sam imao samo za kartu do kuće i par stotina dinara. Svet mi se rušio, a grad je prolazio pored mene kao da ne postojim. Pored mene je sela baka, sitna, sa maramom i nekim starim cegerom iz kojeg je mirisalo na sveže ubran bosiljak.
Pogledala me je onim toplim, staračkim očima i bez reči mi pružila jabuku. „Uzmi sinko, crvena je i slatka, iz moje je bašte“, rekla je tiho. Počeo sam da se pravdam da nisam gladan, ali ona me je samo potapšala po ruci. „Ne plači zbog onoga što je prošlo, sinko. Svaka vrata koja se zatvore, otvore neki prozor koji još nisi video. Ti si mlad, tebi je ceo svet pred nogama, samo si zaboravio da pogledaš u sunce.“
Reči koje vrede više od zlata
Pričali smo deset minuta o običnim stvarima – o njenoj bašti, o tome kako se nekad sporije živelo, a više volelo. Kad je naišao moj autobus, ustao sam, a ona me je zagrlila kao da sam joj rođeni unuk. Taj miris bosiljka i ta jednostavna dobrota su me otreznili. Ušao sam u bus sa onom jabukom u ruci i prvi put posle mnogo meseci osetio mir. Shvatio sam da lova i posao dolaze i prolaze, ali da je čovek čoveku i dalje najveći lek. Od tog dana, kad god mi krene loše, setim se bake sa stanice i znam da će sve biti u redu.