Taxi radi… Koji minut posle 6 jutros dobijam adresu u Ljubiću. Na adresi devojka, sa malim rancem na leđima i ogromnim žutim koferom pored sebe. Obzirom na sitnu građu, taj kofer je, verovatno, teži od nje. Dok ubacujem kofer u gepek, uz “Dobro jutro” dobijam i širok osmeh.

Kofer je definitivno teži od nje.
“Do pumpe u Preljini, molim”

Dok ja manevrišem da okrenem, zvoni joj telefon: “E, jeste stigli?…a, dobro…u taksiju sam, stižem za…”
“Desetak minuta” dodajem.
“desetak minuta…ok, čekamo se…”
Par minuta vožnje, tišina mi…ne prija. Vidim da ne prija ni njoj, vrpolji se ko na iglama.

“Ako smem da pitam, kuda putujete?”
“Idem za Češku” rado prihvata razgovor “u Brno.”
“Fino. Na koliko?”
“Na zauvek, ako se ja pitam.”

Nadao sam se drugačijem odgovoru, no ovaj me nije iznenadio. Onoliki kofer u koji može da stane pola života, se ne nosi na letovanje. Uostalom, ko još letuje u Češkoj krajem septembra…

“Dotle došlo?”
“Dotle. Našla sam posao u struci…u stvari, našao mi sestrin dečko. Oboje rade u toj fabrici transformatora…”

Do Preljine saznajem da je završila osnovne studije na TF-u u Čačku, da je iz Kosovske Mitrovice gde joj i danas žive roditelji, da je ovde živela sa tetkom – učiteljicom u penziji. Reče da je konkurisala za posao u EPS-u, dva puta:

“Na tom drugom konkursu su primili kretena sa kupljenom diplomom, koji je lepio plakate Srpske Liste. Bio mi komšija dole, pa se preselio u Kraljevo. Tad sam digla ruke od budala…”

Stižemo na pumpu, stajem pored kombija, ona već pripremila iznos sa taximetra, tutnu mi novac u ruku i iskoči iz auta pravo u zagrljaj mršavog, visokog momka njenih godina. Iznosim kofer iz gepeka i pomažem vozaču kombija da ga nagura u prepuni gepek Espasa. Unutra su još dve osobe. Ovo dvoje ulaze u kombi, pozdravljaju me. Mahnem i ja, ulazim u auto i okrećem ka gradu.

Neka nelagoda navalila. Kao prošle godine kad sam ćerku odvezao u Sloveniju na studije. Onda u glavi uporedim gde su ti mladi ljudi bili sa tim gde će da budu, pa mi bude lakše.

Bežeći od nepotizma, primitivizma, kriminala, pametna i obrazovana deca odlaze. Odbijaju da se valjaju u blatu i grokću da bi dobili ćasu splačina. Zato pakuju čitav svoj život i snove u kofere poput tog žutog i nestaju put granice…

…”na zauvek”…

Autor: Grof od Kačulica

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.